Razgovaram ja tako pre neku noć sa prijateljem koji poslednjih nekoliko godina živi u Parizu. U tom istom Parizu, prestonici intuitivne umetnosti čini mi se, uvek su živeli romansijeri, pesnici sa grudoboljom, romantični siromasi sahranjivani o trošku grada, bez igde ičega, podstanari večnosti koji kiriju nebesku plaćaju sonetima. Živeli su bogataši sa devet života, alkoholičari, pisci i kurve. Živeo je i zvonar Bogorodičine crkve. Živeo sam i ja, u aprilu prošle godine čitavih tri sata, po povratku iz Njujorka, na aerodromu Šarl de Gol čekajući let za Beograd. Ali ovo nije priča o Parizu, ovo je omaž ravnici. Tokom našeg razgovora, predloži on u jednom trenutku da uključi kameru kako bi mi pokazao svoj novi stan. Simpatičan, funkcionalan mali stan u Parizu prepun detalja i knjiga, sličan vrlo prostorima u kakvim su svojevremeno živeli i stvarali francuski zanesenjak Prever pevajući o Barbari ili butnovnik filozofije Sioran sa komadima otkinutog kosmosa u rukama, duše u nosu i bajatog sira u uglu.
„ Pogledaj, ovo su moje ikone i slike ” – reče on, pokazujući kamerom svog telefona prvo ikonu Bogorodice, mile i drage uvek na slikama, ikonama, u glavi i molitvi. A ovo je ravnica Srema – nastavio je pokazujući prstom akvarel kojim dominiraju dve boje – zelena, poput proklijalog žita i života, i plava, poput neba u maju nad Fruškom gorom.
Meni najednom zastade kost u grlu. Lažem, ne postoji dovoljno velika kost koja bi zastala sili života koji iz mene kulja. Bilo je to odbeglo sećanje. Neobuzdano, divlje, niotkuda, hitro, skoro veselo kao odbegli konj, mišićavo i snažno, krupnih očiju, pilji u mene. Ravnica, Bože moj – pomislih. Svi je vučemo kao teret i amanet, kao kofer za svet i daljine, tu ravnicu, da je ne zaboravimo. Da se pred njom molimo i ridamo kao pred Trojeručicom. Ja bih je uvek prvu pakovao i raspakivao gde god bih odlazio. Brižno je vadio, kao kakav starinski kineski porcelan, ostavljajući je na mestima u kojima je niko našao ne bi, o nju ne daj Bože zapeo i polupao je, tu moju ravnicu kažem.
Ta ravnica je od mene. I ja sam od nje. Prostrana i beskrajna u svojoj lepoti i tišinama. Ta ravnica od trešanja, brazdi, robova i grobova mojih predaka. Ravnica Srema, koja iz Save neprimetno izranja i odmara se pod pokrovom blagorodne gore, sa koje kad god bi se spuštao širio bih ruke kao da ću vetar uhvatiti – a neću. Ravnica, koja me odvede uvek Radičeviću, njegovom grobu i Stražilovu, koja zadihanost moju umiri, proplancima sa kojih niz useke i pogled, kakav ptice i uporni samo imaju, vrisnem Brankove stihove „ Pevam danju, pevam noću, pevam sele, što god hoću ” Ravnica, po kojoj noć kilavo vuče svoje haljine, prljajući krajeve o zemlju poštenih, sanjivih seljaka jutrom dok beži pred slavom novog dana. Zemlja, kao nijedna druga na svetu gde poezija ne može biti bespomoćna u svom odjeku, koji skoro i da ne postoji, ali nema o čega zapeti, pasti i stati. U ravnici, ovoj mojoj, svaka radost i tuga je u dužinu vetra, od Carske palate do Segedina, na leđima vetra i s’njim pod ruku, kažem. Zemlja, čije kuće čuvaju stabla višnje i šljiva dok šarovi dremaju u dvorištima. Zemlja o kojoj sve znam i ništa ne znam, jer ja sam ta zemlja. Ravnica, to vam je zemlja zebnje i bdenja od kijameta prosutog iz džepa Boga i ljudi. Zemlja pobune i privida. Ravnica, to vam je more noću, valovito od svake brazde koja je talas.
Ravnica Srema, to vam je otadžbina srpskih Napolitanaca, zemlja bez žurbe, riznica mirisa svakojakih, teatar glasne pesme i igre, u kojoj se o smrti ne razgovara, u smrt i ne veruje. Zato sam i zavoleo Napulj. I svaki put kad bih boravio u Napulju, nekako uvek sam bio kod kuće. Ravnica, ova moja kažem, to je zemlja iz koje raste zemlja. I sve što ovde raste, prkosno je i odvažno gleda u visine. Gleda ka svom Tvorcu, kao da hrli u večnost. Zemlja u kojoj vozovi ne zalaze, već se protegnu samo, razvuku od jednog do drugog stajališta i ljudi na njima, prostor bez početka i kraja, u kom je uvek dobro započeti sve besmrtno – besmrtnu ljubav, besmrtne ljude, besmrtnu pesmu. Zemlja na čijoj se čistini uvek sretnu oni koji se uzalud traže, jer se svaka zaludnost ovde nema gde sakriti – kažem. Ravnica, to vam je zemlja u kojoj one koji vas ostavljaju ispratite pogledom do kraja, do mesta susreta sa nekim novim ljudima, koji će o njima brinuti nadalje jer vi niste mogli. To je prokletstvo pogleda koji se nema u šta zaleteti, slupati i poginuti. Zemlja je ovo, u kojoj uvek vidiš ko ti dolazi iz daljine, jer daljine su ovde uvek u dužinu čekanja, uzbuđenja i uništenja.
Ja sam od ravnice. I ravnica je od mene. Od Dunava sam kažem i molitve u Krušedolu, od smetova kod Slankamena i vetra sa Brankovca. Od štrudle sam i bostana. Od plodne zemlje i vinograda, od hrasta i dudova. Od suncokreta mi je glava i sećanja su mi od Karlovaca, Save i Obedske bare, roda i salaša. I ruke su mi od žita uvek a cipele od blata posle pljuska. Od jezera sam, Nikolajevske crkve i odbeglih labudova, od šorova i kibicfenstera. Ja sam sebi ravnica, zemlja bez kraja i početka.
– Kuda ćeš Nikola?
– U beskraj, mama…
– Kako ćeš?
– Pa ravnicom…
Preuzeto sa sajta mrnicolleto.com
